Xmal Deutschland – Early Singles (1981-1982) (Sacred Bones 2024)

Više nije bitno da li je etiketa u naletu ireputacijom (Sacred Bones) iskoristila ili inicirala ponovno interesovanje za Xmal Deutschland,. Neko bi rekao da je 4AD propustila priliku da barem malo povrati deo svoje harizme i e(ste)tike. Xmal su bili sa svojim debijem za 4AD (Fetisch) otkrovenje, rumenili su nam se obrazi, mada se etiketa  nesrazmerno razbacivala brilijantnostima. Uglavnom sastavljen od devojaka sa neodoljivom frontwomenkom Anjom Huwe bend je bio oličenje svega što smo voleli i hteli da budemo u svojoj mladalačkoj naivnosti i nevinosti posle punka i za vreme njega. Post punkeri, new waveri, part-time gothi i na to nas podseća ovo što se cuje. Neue Deutsche Welle je meni uvek bio jako uzbudljiv, sa godinama još više i jače (pogotovo zadnje dve decenije, vozeći se u rikverc da iskibicujem ono što sam u menjanju brzina prevideo), a Xmal Deutschland su tu imali svoje posebno mesto. Reske gitare Manuele Rickers, new wave bas-bubanj koalicija koja je obeležavala čitav taj period, ritam koji nije posustajao i uporno pumpao poduprt skoro egzotičnim ( za to vreme ) nemačkim jezikom. A iznad svega toga dozirano ekonomični sintisajzeri koji su popunjavli i pravili pomerenu atmosferu.

U skorijem intervju Anje Huwe u jednom britanskom magazinu sa čudjenjem sam čitao njihove impresije-britanske kolege koji su im i bili uzori su više razmisljali o sopstvenoj egzisteniciji , nego o umetničkim dometima zahvaljujuci ekonomskoj (ne)situaciji. Tu je možda bila neka Xmal prednost koju su koristili. Nisu se dodvoravali povijanjima žanrova kojima su pridodavani jerbo je muzika bila motiv,a ne izvor preživljavanja. Isto su izbegli rokenrol kliše koji se dobrano uvukao u ono što smo mi mislili da nije i da ga nema, a jeste bio uz diskretano upakovan dodir muzičke industrije. Barem u ranijem periodu benda. Posle je sve bilo malo komercijalnije i konciznost i uzbudjenje se malo rasplinulo.

I lična impresija za one koji ih ne poznaju. Prva asocijacija na Xmal mi je metalik abrazivna gitara Rickersove koja  seče na sve strane. Poslušajte This Mortal Coil obradu Not Me (Colina Newmana iz Wire) na legendarnom It’ll End In Tears albumu. Sva htenja punka, post punka i new wave gitara su stala u taj rif.  Jeste da su Banshees to patentirali, ali ovde je to dovedeno da savršenstva. Možebiti nebitno za ovu ploču, ali bitno za celokupni doživljaj ovakvog  benda. I nadasve neočekivano, vreme nas jeste nagradilo, kasete sa ovim pesmama I retki singlovi su već davno izgubljeni ili rasprodati onako tek sa ove distance nepromišljeno, zato je ovo važno. Samo će nas iracionalna vedrina spasiti, a ploče poput ove jesu deo nje.

https://xmaldeutschland.bandcamp.com/album/early-singles-1981-1982

Gustaf – Package, Pt. 2 (Royal Mountain Records 2024)

Onomad, oko ovakvog benda bi se digao hajp u alternativnim krugovima, ali takva vremena su daleko iza nas. Danas tagovi kao no wave , NYC post punk/new wave ili obeležavanje bendova naslednika legata Talking Heads privlače uglavnom vremešne posvećenike koji ne žele da se odreknu svoje solitary party groover reputacije i koji ne žele da svoju ličnu utopiju predaju savremenom svetu bez iracionalne  borbe. Ima naravno i mladjih snaga, na svu sreću, ali utisak je da sve polako jenjava,

Gustaf ovde demonstriraju svoj muskularni rock (sa basom koji je uvek tu IZNAD i viče!) koji ne privlači mačo fanove, vec onaj rock koji razmrdava moždane vijuge na način koji je mozebiti instantan sinonim za NY scenu. Barem meni. Uostalom uzori Gustafa su i dan danas aktuelni i vreme ih nije zahrdjalo uopšte.

Package .Pt.2 je kao što ime kaže drugi onaj čuveni drugi difficult album koji je za mnoge, na sreću NE i za Gustaf pogolema stepenica. Gustaf su se dodatno presabrali i unapredili svoju viziju do tog nivoa da će isto kao pre skoro pola veka zaljubljenici u muziku i dalje istraživati i tražiti da iskopaju bendove kao što su oni. Niko ne zna kako će svet tada izgledati, rokenrol je već dovoljno izraubovan, ali nadajmo se da će opstati u  meri da I dalje nekom bude lučonoša. Ritmove post punk nasledja koje su kupili od James Chance pa do Lydie Lunch i mnogih za nas nepoznatih heroja, autsajdera i zaljubljenika će uvek naći nekog ko će traziti oslonac za dalje.U ovom momentu neka vrsta dinama koje proizvodi energiju za nastupajuće leto.

https://gustaf-nyc.bandcamp.com/album/package-pt-2

Modern English – 1 2 3 4 ( Limp Records 2024)

Modern English jesu jedan od legendarnih i inicijalnih 4AD bendova i samim tim će uvek imati rezervisana pozitivna brojanja u svakakvim razbrajanjima. Rana izdanja (Mesh and Lace, After the Snow) jesu njihova najbolja i jedan su od kamena temeljaca etikete koja nas je oblikovala. Takodje su i etiketi doneli uz M.A.R.R.S (Pump Up The Volume) jedan od najvećih hitova ( I Melt With You) i novce potrebne za dalji razvoj etikete dok je to još imalo svoju vrednost .Posle iščitavanja knjiga i proučavanja fakata, ekonomski momenat nije ni najmanje bio zanemarljiv u indie produkciji, pa ni ovo nije bilo neukusno napisati. Plus, indirektno ili čak blize od toga su i uticali na formiranje 4AD kolektiva This Mortal Coil što zahteva posebnu priču.

Elem, pre nekog vremena Modern English su rešili da se reaktiviraju i daju nam nadu da ćemo moći uz uživanje delom da povratimo deo sentimenta koji nas jos uvek drži, a tako nedostaje. Obično su te reaktivacije pomalo komične i daleko od ruzičastih snova, ponekada groteskne, a najcešće možebiti i pohlepne ili jednostavno egzistencijalno moranje, ali ova reaktivacija očito nije samo keširanje po toj osnovi, momci su rešili da uz zabavu sebi priuste i kreativne napore, tako da smo sa ovim albumom dobili  kvalitetne pesme, aktuelne po tematici i stanju u svetu. Očekivati ploče kakve su izdavali za 4AD je iluzorno Iipomalo pretenciozno, ali ME nisu ovde sebi dozvolili blamiranje,hvatanje i drmusanje  za rukav samo na kontu bivše reputacije. što nas podseča da gomila umetnika ili grupa koje su izgradili oreol etikete i dalje nesmeteno radi ( neki nisu ni prekidali aktivnosti ), a etiketa samo to ignoriše i srozava se do neslućenih granica.Tim vise šarenolikih preporuka uz iskren osmeh.

https://modernenglish.bandcamp.com/album/1-2-3-4

Billow Observatory – Soliton ( Felte 2024)

Delimični istorijat Billow Observatory se može naći u postu na ovom blogu na linku (https://valtazarzauberquelle.blogspot.com/2017/03/normal-0-false-false-false-en-us-x-none.htmlI) i ne bih da se ponavljam. U medjuvremenu je  ad-hoc saradnja prerasla u kreativnu igricu i prešla mnoge nivoe. Tako da danas imamo  učestalija izdanja, a kreativni izazovi su kreativniji i/li šareniji. Jonas Munk i Jason Kolb su sebi dopustili da puste ruku i obznane svoje najrazličitije uticaje koji jesu očiti u njihovim silnim nus projektima  ( Auburn Lull, Causa Sui, Limp, Chicago Odense Ensemble, Elias Munk Ensemble, London Odense Ensemble, Ulrich Schnauss, Jakob Scott, Rob Mazurek, etc, etc..).

Soliton je drugi EP u prilično kratkom vremenu i predstavlja dalju razradu muzike koja kao inicijalnu tačku uzima ambijentalne obrasce na koje kače uticaje( odjeci redukovanog glitcha, shoegaze isparenja) koje su godinama (ne)svesno upijali I sada nemaju potrebu da ih obuzdavaju vec ih isporučuju da bi oslobodili sebi prostor za nove iskorake.

Soliton nudi udobno uvaljivanje u komfor,mnozi pozitivne vibracije i samomotivaciju, ne skreće  u banalnost ili išbicarnje, toliko rašireno u današnjoj muzici. Svet jeste odlučio da muzika postane pozadina za mnoge trivijalnije stvari, sto se ovom dvojcu zasigurno ne dopada I zato I posle toliko vremena tvrdoglavo idu dalje. Jedna knjiga, sto tumačenja-> što tako ne bi bilo i za ovakve ploče. Nostalgija koja traži svoje mesto u  svetu, a svi dogadjaji  prisećanjem dobijaju neko novo značenje i  asociraju na drugačije boje I ukuse.

https://billowobservatory.bandcamp.com/album/soliton

Dog Unit – At Home ( 2024 Brace Yourself Records)

Londonski (post) rokeri favorizovani i od legendarnog Stevea Lamacqa koji su počeli 2020,a izgleda da ovim albumom samo podižu lestvicu. Lazy journalism može da ih poredi i sa Slint i sa Tortoise ili bilo kim, ali meni je veće zadovoljstvo bilo da uočavam Dog Unit nijanse u kreiranju nečega što pokušavaju da patentiraju. Post rock jeste moja ljubav, koja se pomalo istrošila flertovanjem sa strane i proimiskuitetom sa najrazličitijim formama, ali ova ploča me vraća ka izvorima i ka skeletnoj jednostavnosti koja me je oduševljavala. Ova skupina pokušava u svemu tome da nadje svoje mesto I bude prepoznatljiva . Kažu da su koristili iskustva sa prva da EP-ija, da su se trudili da se odmaknu,  da gledaju sa strane da bi ovde uspeli da sklope svoje vizije u jedan  intrigantan komad koji se sluša bez skipovanja.  Teško je kretati se u ovakvom žanru van staza i bogaza  po neizgaženim prtinama, ali od ovoga što čujem ovde ne tražim više. Obećavajuće u svakom slučaju I vredno čekanja.

https://thisisdogunit.bandcamp.com/album/at-home

Drahla – angeltape ( Captured Tracks 2024 )

Drahla mi je privukla poredjenjem sa američkim  FACS koji su me bukvalno prošle godine rikošetirali, a onda je angeltape ucinio svoje. Vukao je isprvo na matematičke obrasce americkih bendova koju su odrastali na uticajima britanskih uzora iz nju vejv perioda . Opet radi se o bendu iz Leedsa, grada koji je davao različite sorte bendova koji su svaki na svoj način imali taj “udarac” koji ih je činio intrigantnim. čini se da i Drahla moze to da bude.  Vreme radi za njih.

Ovo je debi  Drahla album (a drugi njihov) za američku etiketu Captured Tracks čiji je rad za svaku pohvalu (revitalizacija Xmal Deutschland  i related izdanja ) i sasvim se uklapa u neki novi aktivizam etikete. Imali su i imamo sreće da se to sinhronizovalo. Plus, pobegli su od dominantnog uticaja bendova koje najzanimljiviji novi bendovi britanske scene slede, a navode neke podjednako važne i kvalitetne  kao sto su  recimo This Heat. Dovoljno.

Ima ovde i žestine i buke i art pristupa, te angeltape ima  skoro privatnu naručenu namenu za otresanje od zimske prljavštine I naslaga. Dva tri slušanja I par kilograma manje djubreta u glavi.

https://drahla.bandcamp.com/album/angeltape

Black Night Crash – Signal To Noise (Neon Sigh 2024 )

Nikad nisam simpatisao uzimanje imena po naslovima  pesama, albuma ili šta već kod omiljenih bendova, mada to olakšava stvari u inflaciji muzike, a nedostatku vremena.Ovde imamo primer ugledanja na shoegaze teskase Ride koji su svojim revival revizitacijom ozbiljno okrnjili reputaciju. Black Night Crash  ( Seatlle, USA) na albumu Signal To Noise ( još jedna često korišćena kovanica u rok krugovima) su u svom entuzijastičkom ataku na buku, melodiju i emociju ipak više pažnje posvetili indie sceni sa kraja osamdesetih i početkom devedesetih nego što su se ugledali na uzore od kojih su skinuli ime.

Dobar prijatelj kaže da ga udarni singl podseca na Transvision Vamp ( ja bih dodao da to ima smisla, ali uz naglasak na prethodno celonoćno slušanje recimo Jesus and Mary Chain ili The Primitives), dok se ostali uzori mogu nabrojati napamet bez da se posluša album. Dovoljno je videti tag. Takva su vremena, senzibilitet i načitanost proizvodjača muzike.

Signal To Noise ima dovoljno ži(la)vosti, energije i volje da slušaoca veže neko vreme, pomogne mu da premosti vreme do nekog novijeg albuma slične orijentacije koji se iščekivao, jerbo je vreme takvo. Nema više toliko albuma kojima se fanovi vraćaju, ali ovo bi moglo da ih zainteresuje i kroz neko vreme. Bar trenutno tako mislim. Umnožene gitare, vokali iza kojih ima dovoljno samopouzdanja.ne nude nešto epohalno, niti zvuk koji bi pomerio svet iz ležišta, ali taman da se provede neko vreme u iluziji da rokenrol jos uvek postoji na nivoima nižim od nabudzenih zvezda. Zato su ovakvi bendovi poželjni I potrebni bez obzira na sve..

https://blacknitecrash.bandcamp.com/album/signal-to-noise